Kada se tokom prve polovine devedesetih pojavio Doom i stvorio pravu revoluciju u svetu igara, za sobom je neizbežno povukao i gomilu imitatora od kojih je većina završila na digitalnom smetlištu jer su bili ništa drugo do proste kopije, dok je manji broj igara kao što su Dark Forces, Strife i System Shock uneo inovacije u dobitnu formulu i time zaslužio da stane rame uz rame sa originalom. Među tim biserima jedan od najsjajnijih je svakako Parallaxov Descent koji je akciju „odvojio” od čvrstog tla i omogućio kretanje u svim pravcima u uslovima nulte gravitacije. Grupa Engleza iz studija Sigtrap Games ideje za svoje novo delo crpi upravo iz dvadesetak godina starog Descenta umotanog u indie odoru, a ako ovo nije dovoljno predskazanje onoga što sledi, pomenućemo još i to da im je izdavač Mastertronic, ime kojeg se kompjuterski penzioneri veoma dobro sećaju jer je ta kompanija krajem osamdesetih svoj biznis zasnovala na neumornom štancovanju budžetskih naslova sumnjivog kvaliteta.

Sublevel Zero spada u first-person shootere sa roguelike elementima, koji u ovom slučaju podrazumevaju proceduralno generisane nivoe i permadeath (snimanje statusa nije moguće i nakon pobigije vraćate se na sam početak igre, bez kučeta i mačeta). Cilj svakog nivoa je pronalaženje i uništavanje reaktora koji za sobom ostavljaju delove neophodne za obnavljanje pogonskog motora koji će vaš brodić transportovati nazad u rodnu vam galaksiju, što je ujedno i deo pozadinske priče koja kod ovakvih igara i onako nije bitna. Igru počinjete sa standardnim, slabo opremljenim brodom, dok se napredni modeli otključavaju izvršavanjem različitih sporednih zadataka. Inventar za smeštanje aktivnog naoružanja i rezervnih delova je ograničen, pa je istovremeno moguće opremiti samo po jedan primerak balističkog i energetskog oružja, tu su dva slota za lansere projektila i po jedno mesto za motor i oplatu. Svaki tip oružja troši specifičnu vrstu municije, dok se municija za energetske topove regeneriše vremenom. Uništeni protivnici za sobom će ostavljati nanite koji se koriste u okviru posebnog crafting odeljka HUD-a zajedno sa starim ili neželjenim delovima opreme za proizvodnju novih, naprednijih modela bojne tehnike. S obzirom na pomenuto ograničenje inventara, sprečeno je gomilanje health paketa, pa je igra donekle usložnjena jer zahteva pravilan i pravovremen izbor predmeta koje sa sobom nosite u borbu. Većina protivnika stoji u mestu i uz par ispaljenih (i komično sporih) metaka čeka svoje uništenje, dok su protivnici koji ispoljavaju minimalan oblik inteligencije retki, kao što su oni koji se samoubilački zaleću u vaše plovilo (diskutabilno je da li je reč o inteligenciji).

Ako zanemarimo napredne svetlosne efekte, pikselizovane teksture izgledaju lošije i od onih iz Descenta uprkos tome što je autorima bila namera da postignu retro šmek, pogotovo kada se uzme u obzir to da je kokpit broda izrađen u visokoj rezoluciji sušta suprotnost i na kraju sve to u paketu za rezultat ima vizuelni identitet (ili njegov nedostatak) sazdan od dva estetski nespojiva elementa. Povrh toga, delovi HUD-a i interfejsa uopšte su preveliki, štipaju za oči gore nego WC na glavnoj autobuskoj i odvraćaju fokus sa akcije. Mešavina modernih stilova i chiptune melodija može da se opiše samo hvalospevima, ali ni na polju zvuka stvari nisu u potpunosti ispale kako treba jer zvučne efekte većim delom čini visokofrekventno pištanje i krčanje. Trodimenzionalna mapa zbog svoje nepreglednosti nije od velike pomoći. Retko će se dešavati da se izgubite u hodnicima jednostavnih, gotovo pravolinijskih nivoa, izuzev momenata kada se zbog same prirode stvari i dodavanja još jedne „dimenzije” čovek dezorijentiše i ne zna kojim putem da krene, što je sasvim normalna pojava. Međutim, to samo prividno produžuje realno prekratke i premale nivoe. U takvom okruženju ni FOV ugao koji se u prvi mah čini preuskim ne predstavlja otežavajuću okolnost. Ipak, ništa od navedenog ne utiče na krajnju ocenu koliko jedan od najbitnijih aspekata bilo koje igre: kontrole. Čak i ako otpanjite osetljivost miša i akceleraciju do sumanutih vrednosti, brod se okreće brzinom letargičnog puža, pa ako vam se protivnik nađe „iza leđa” dok se osvrnete ostali ste bez pola energije i u takvim situacijama ne bi pomogao ni miš sa milion DPI. Igra podržava i analogni gamepad, ali to nesvakidašnje bolno iskustvo bismo preporučili samo najgorim neprijateljima, bivšim devojkama i pojedinim članovima redakcije. Ako se naterate da prihvatite kontrole takve kakve jesu, pred vama će se naći poslednji, nesavladiv breg – igra je nedinamična i dosadna, kao najsporiji, nemaštoviti dungeon crawl izmešten u svemir.

Čudno implementirane kontrole direktno se odražavaju na nezanimljivu borbu jer iole naprednije manevrisanje čine nemogućim, pa se svaki susret sa protivnikom rešava jedino momentalnim povlačenjem unazad, kraćim strejfovanjem i rafalnom paljbom sa bezbedne distance – nema ni govora o hitrim i vratolomnim akcijama kao u Descentu. Svakome ko je imao priliku da igra Descent u sećanju je ostao urezan adrenalinski šok koji nastaje nakon uništavanja reaktora i bežanja na površinu asteroida kroz vijugave tunele dok je eksplozija celog kompleksa sve bliža i tajmer nemilosrdno otkucava. Sličnih situacija koje i te kako doprinose atmosferi u ovoj igri nema, sve je nekako usporeno i otegnuto, što se i podrazumeva kada vam je najveći neprijatelj upravljački podsistem. Crafting odeljak donekle čini stvari kompleksnijim u odnosu na pretka, ali je u tom smislu siromašan dizajn nivoa krupan korak unazad. Nade da će Sublevel Zero doneti slasno predjelo u trenucima iščekivanja Descent: Underground raspršene su jer se ispostavilo da se radi o najobičnijoj kesici čipsa (i to onog bljutavog, sa smanjenom količinom ulja).

Jan ČMELIK