Možda je sada, u jesen 2015. godine, konačno došlo vreme da okoreli fanovi serijala Heroes of Might & Magic pogledaju istini u oči i pomire se sa činjenicom da niko više nikada neće izdati igre kao što su bile HOMM II i III. Klima u igračkoj industriji i profili ljudi koji prave i igraju sve te naslove jednostavno su mnogo, mnogo drugačiji od situacije koja je vladala davnom sredinom devedesetih godina prošlog veka. Možda je Might & Magic Heroes VII, koji je za Ubisoft napravio Limbic Entertainment, nešto najbolje što možemo da dobijemo? Možda ipak ne...

Kao sve velike sage, bilo da govorimo o vekovima sukoba brojnih frakcija u Ashanu, bilo o evoluciji serijala Heroes, i dobre i loše stvari više dolaze do izražaja ako se sagleda šira slika. Stvari stoje ovako: jedan od gimmicka koje je Ubisoft gurao u prvi plan tokom promocije ovog naslova je to da Heroes of Might & Magic ove godine slavi dve decenije postojanja. Čak su uspeli da nagovore i legendarnog tvorca ovog serijala, Džona Van Kaneghema, da priča o tome i smeška se u kameru. Tehnički gledano, to je sasvim korektno, jer su prvi Heroji zaista izašli 1995. godine. Ipak, za nas kojima se vreme igranja različitih delova ovog serijala meri mesecima sve je počelo pet godina ranije sa Kaneghemovim duhovnim prethodnikom Heroja, naslovom King’s Bounty. Ovo može da deluje kao nebitna sitnica i, realno, zaista jeste tako, ali ipak donekle ukazuje ne to da trenutna ekipa u čijim je rukama naš dragi serijal lovi prečice, ne razmišlja dovoljno široko i, na našu veliku žalost, ne percipira Heroje na način na koji to radi većina njegovih fanova. Ironično, tokom poslednjih nekoliko godina, upravo je King’s Bounty uspešno rebootovan u nešto novo i zabavno dok blistavi sjaj legende kao što su Heroji nastavlja da bledi sa svakom novijom iteracijom.

Gde sve to ostavlja Heroje VII? Negde u razvojnom limbu, bar ako sudimo na osnovu prvih nekoliko nedelja od izdavanja igre. Naime, kada smo pre nekoliko meseci (SK 07/2015) pisali o beti izrazili smo strah da tri meseca neće biti dovoljan rok da se napravi finalna igra dostojna ovog serijala. Taj strah se, nažalost, obistinio jer je prva verzija igre Heroes VII došla na tržište ekstremno bagovita i impresivno neoptimizovana. Otežano i usporeno pokretanje same igre podsetilo nas je na sporoću rezervisanu za vremena kada su najzagriženiji optimisti igrali Heroje III na mašinama sa AMD-ovim procesorom X5 i 16 MB RAM. Grafički ispadi tokom igranja pa čak i potpuni crashevi na desktop sigurno vam neće popraviti utisak.

Četrnaest dana nakon zvaničnog izlaska igre, sa patchem 1.2 stvari su počele da se popravljaju, a u trenutku dok ovo čitate 1.3 bi već trebalo da bude izdat i dodatno unapredi igrivost. Za fanove kojima je stalo do toga da ovaj serijal uspe to su lepe vesti i znak da u Limbicu nisu otrčali u banku da unovče ček dobijen od Ubija i zapale put Tenerifa, već zaista žele da naprave solidan naslov. Sve je to lepo, ali to nisu stvari o kojima treba da se raspravlja u opisu gotove igre. Ne, ove strane trebalo bi da su rezervisane za diskusiju o mehanici, prezentaciji i ugođaju same igre, a ne o tome kako je multiplejer slomljen ili kako editor ne može da se pokrene.

Hajde, onda, da se okrenemo suštini Heroja VII koja je počela da se nazire kroz maglu nakon primene patcha1.2. Prvi susret sa igrom, blago rečeno, onespokojava. Neko od dizajnera je zaista mislio da dobra ideja da uvodni „sinematik” prikazuje zamrznute 3D modele vojvode Ivana Griffina i njegovih savetnika oko kojih se kamera kreće dok slušamo polu-ubedljivu naraciju. Prva pomisao je da je nešto u kompu zabolo, ali onda uz bolni uzdah shvatate da je takav pristup zapravo bila nečija svesna odluka. Srećom pa se tokom kampanja naracija češće odvija preko slajdova sa crno-belim skicama događaja i protagonista koji imaju sasvim solidan retro-šmek i nikog ne bi bolela glava da je sve izvedeno u tom maniru.

Primarna kampanja igre i dalje je, tehnički, smeštena u „prequel” period pre epskih događaja iz Heroja V i fokusira se na vojvodu Ivana Griffina koji nakon ubistva Svete Carice Falcon imperije rešava da bude svoj na svome i da neće dozvoliti sebi da se saginje pred „manje vrednim od sebe”. Priče o golim političkim ambicijama u okruženju Heroja uvek su bile manje interesantne od onih gde su ulozi veći ili je junacima borba nametnuta. Sama Ivanova kampanja proteže se na samo tri mape. Srećnom tu su Ivanovi savetnici, poreklom iz pet ostalih frakcija Ashana koji će mu pre nego što se upusti u bitku pričati o slavnim istorijskim bitkama svojih naroda. Svaka od ovih „istorijskih lekcija” je još jedna kampanja (veličine tri do pet misija) i iako su rasute vekovima kroz hronologiju Ashana sve koriste istu postavku jedinica u gradovima. Pošto se svaka od ovih kampanja ne bavi prizemnim političkim temama nego herojskim bitkama za opstanak vrste ili očuvanje kraljevstava, svaka ostavlja mnogo potpuniji utisak nego „glavna”, odnosno finalna Ivanova kampanja koja vam postaje dostupna kad završite sve „savetničke”.

Same frakcije su trenutno prepoznatljive. Tako i treba da bude pošto su tokom razvoja igre fanovi glasali kojih šest tradicionalnih gradova će se naći u ovoj igri. Zapravo, broj će biti podignut na osam putem ekspanzija, ali to je tek u relativno dalekom futuru. Tu su Haven sa prepoznatljivim ljudskim jedinicama, od viteza do inkvizitora i anđela. Academy karakterišu minimalne izmene klasične magijske postavke kao što su vatreni cabiri kao osnovna jedinica i moćni arcane eagleovi koji stoje na vrhu skale sa neizbežnim titanima. Promene u postavci Necropolisa su gotovo isključivo kozmetičke prirode. Kad nešto funkcioniše perfektno nema potrebe za izmišljanjem tople vode. Dungeon kombinuje uticaje poslednja dva dela gde je ovaj grad bio dom mračnih vilenjaka sa tradicijama HoMM III pa su tu i trogloditi, minotauri, meduze i hidre. Naravno, obavezni crni zmaj je i dalje u ovom gradu. Oličenje might filozofije, Stronghold, takođe je znatno inspirisan trećim Herojima – sem harpija i kentaura, tu su orkovi, gnolovi, vajverni, jahači baziliska, kiklopi i behemothi. Na kraju, vilenjačka Sylvan frakcija daje nam druide, strelce i blade dancere, kao i drijade, treante i zelene zmajeve.

Svaku jedinicu, bilo osnovni, bilo unapređeni oblik, karakterišu i dodatne sposobnosti koje su u sprezi sa veštinama karakterističnim za heroje datog grada. U stvari, upravo je RPG komponenta igre i razvoj heroja onaj aspekt gde se vidi da se dizajneri iz Limbica ipak odnose prema Herojima VII sa ljubavlju i dužnim poštovanjem. Svaki grad sada efektivno ima šest jedinstvenih klasa heroja, tri might i tri magic, pa je ukupan broj klasa u igri čak trideset šest, osetno više nego ikada pre u ovom serijalu. Da stvari budu još bolje, napredak heroja je vrhunski pregledan sa deset dostupnih veština i desetinama pridruženih perkova postavljenim na koncentrične prstenove tako da ste sve vreme upućeni ka kojim poboljšanjima napredujete i koju finalnu klasu želite da dostignete.

Slično je i sa unapređivanjem gradova. Napušten je „lepi”, ali nefunkcionalan pristup sa 3D animiranim gradovima i relativno nepreglednim podmenijima. Sedmica ima 2D prikaz urađen u duhu Trojke i Četvorke sa preglednim menijem gde vam je od početka predočeno celo tehnološko drvo tog grada sa jasnim naznakama šta je neophodno da izgradite u datom trenutku da biste za određeni broj dana imali zgradu (ili jedinicu) koju želite (pod uslovom da imate resurse, čiji broj je vraćen na sedam sa četiri iz prethodne igre).

Priču o bitkama ostavili smo za pred kraj jer bi to mogao da bude kamen spoticanja za neke puriste. Interfejs nastavlja da evoluira onaj iz petog i šestog dela, sa jedinicama postavljenim na „akcionu traku” u skladu sa njihovom inicijativom i redosledom delovanja. Sama mehanika je, pak bezmalo istovetna onoj iz Šestice. Pogled je fiksiran na 3D bojno polje sa kvadratnom osnovom uz povremeno automatsko zumiranje pojedinih napada kako bi se razbila monotonija. Sedmi Heroji nastavljaju neslavnu tradiciju da se sa svakim novim izdanjem menja engine koji igra koristi. U ovom slučaju, to je Unreal 3 Engine, ali je njegova pomenuta neoptimizacija za potrebe ove specifične igre očigledna. Ipak, ko želi da igra Heroje VII, tražiće način, a ko ne želi, tražiće razlog. Tako je odsustvo heksova, kao i zumiranja i rotacije bojnog polja efektivno minorna stvar jer su bitke i u ovakvoj formi sasvim solidno izazovne i zabavne (kada nema bagova).

Sedmi Heroji su efektivno žrtva okolnosti u kojima su nastali. Sem pokušaja da ispoštuju očigledno prekratak rok za razvoj, dizajneri iz Limbica su želeli da istovremeno urade dve teško spojive stvari. Sa jedne strane, da ostanu dosledni viziji koju očigledno nameću ovom slavnom serijalu otkako su se, negde tokom 2008. godine, uključili u celu priču, a sa druge da se pokažu pred fanovima kao neko ko razume i ceni ovaj serijal i pokušava da ga vrati na kurs slave idealizovanih Heroja III. Rezultat je problematičan naslov, ali i naslov koji se patchevima polako popravlja. Ukoliko istrpimo ove dečije bolesti, čeka nas sasvim solidna platforma za višemesečno potezno uživanje. Najbitnije, editor za pravljenje mapa doveden je u operativno stanje već prvim patchem pa dok se čeka na nove ispravke zajednica fanova već štancuje svoje mape i kampanje što znači da je budućnost ipak svetla.

Dragan KOSOVAC