Već duže vreme na igračkoj sceni, čiji su pokretači odavno iscedili i poslednji mililitar ideja iz suve drenovine, vlada trend kucanja na vrata zaboravljenih asova. Bez obzira na to da li je reč o nekom HD remasteru, trocifrenom nastavku Need for Speeda ili rebootu koji sa originalom ima veze koliko i ja sa kukičanjem, gotovo bez izuzetaka krajnji proizvod predstavlja ništa drugo do pokvareni pokušaj izvlačenja para na račun lepih sećanja koje ostareli veterani gaje prema određenom naslovu, začarani krug u kome igrači ne samo da prihvataju takvo stanje stvari, već nezajažljivo traže još. Jedino tako može da se objasni masovno šišanje ovaca poznato pod imenom Kickstarter preko koga su finansirana mnoga razočarenja, čiji je poslednji produkt navodni naslednik neprevaziđenog Syndicatea.

Satellite Reign spada u real-time taktičke igre, jer za razliku od svojih „pravovernih” rođaka izgradnja baze i gomilanje resursa nisu njegov sastavni deo, bar ne u klasičnom smislu. Dok je Syndicate pokrivao dogodovštine agenata u globalnom ratu korporacija kroz sekvencijalne misije, Satellite Reign prati grupu pobunjenika na povećoj mapi grada koja čini jednu veliku, kontinualnu celinu. Idealno tlo za open-world cyberpunk igru ostalo je neiskorišćeno jer osim individualnih misija koje liče kao jaje jajetu, u ovom ogromnom gradu nema drugih aktivnosti. Rukovodite timom kibernetičkih agenata koji se dele u četiri klase specifične namene: vojnik, haker, infiltrator-snajperista i agent za podršku (ne moralnu, već tehničko-logističku). Poslednji je ujedno i najbitniji jer ima sposobnost skeniranja električnih vodova i otkrivanja njihovih ranjivih tačaka, bez čega kolega haker ne može da obavlja svoj posao. Pregled dostupnih informacija o misijama, spisak potencijalno podmitljivih osoba i mapa grada smešteni su na mission control ekranu, u okviru koga se nalaze i research panel koji pokriva istraživanje i proizvodnju opreme čiji ste prototip prethodno otuđili iz nekog od brojnih skladišta. Novac za opremu i istraživanje se zarađuje na dva načina: upadom u prostorije neke korporacije kada se novac direktno prebacuje na vaš „račun” i hakovanjem uličnih bankomata što je sporija, ali i sigurnija varijanta. Opremanje agenata i kloniranje palih boraca vrši se isključivo u neposrednoj blizini releja koji takođe služe i za ekspresni transport između gradskih četvrti.

Sukob sa brojčano jačim protivnikom uvek se efikasno rešava pakovanjem agenata u lift i njihovim pozicioniranjem na spratu iznad, jer su neprijatelji nedruželjubivi i u lift ulaze jedan po jedan, pa je njihova eliminacija mačji kašalj i podseća na prizore iz „Lemmingsa”. Ako se ne koristite ovakvim jeftinim trikovima, loše vam se piše jer aktiviranje alarma rezultuje prilivom progresivno sve jačih radnika obezbeđenja od kojih je fer odbrana nemoguća. Reklo bi se da je zbog toga stealh pristup od ključnog značaja, ali suštinski ne pravi nikakvu razliku jer je s mehaničke strane loše realizovan. Stražari će vas spaziti i onda kada to fizički nije moguće, kao da imaju šesto čulo.

Pojedini delovi interfejsa su previše sitni, pa se u žaru real-time borbe često dešava da ih igrač lovi kursorom dok se energetska skala bespovratno prazni. Eksterijer jeste raznovrstan, ali je sve „presvučeno” žutom nijansom kao u Deus Ex: Human Revolution usled čega vizuelni identitet distopičnog megalopolisa ne može da dođe do izražaja, čemu dodatno doprinosi nepravilno senčenje i zamućenje ekrana. Na stranu da li je takav pristup realan ili ne, ali sama arhitektura i pozicioniranje kamere, uprkos slobodnom zumiranju, čine akciju nepreglednom. Često se dešava da agent zauzme zaklon sa pogrešne strane, tačnije one koja je direktno okrenuta prema protivnicima i u takvim situacijama počinje mahnito da se okreće u mestu, poput penzionerke koja ne zna da l’ je pošla il’ je došla. AI i pathfinding nipošto ne briljiraju, čemu svedoče momenti u kojima naredite svim članovima tima da napadnu određeni cilj, kada će najmanje jedan od agenata poći u suprotnom pravcu i ostaviti kolege da umru u agoniji. Najsmešnije je što u skladu sa uniformnim, korporativnim svetom Satellite Reigna gde vas snage reda i mira zaustavljaju čim izađete iz stroja i potrčite na ulici, čak i leteći dronovi koriste liftove. Nažalost, još uvek je prisutna neoptimizovanost viđena u pre-alpha verziji i nju ne može da opravda ni SSR (primer zbog čega je raytrace i dalje decenijama daleko od široke primene u igrama), a još manje neuobičajene tehnike za omekšavanje ivica kao što su NFAA i DLAA. Od ostalih tehničkih problema izdvajaju se hiljadugodišnje učitavanje i sporadično pucanje igre na konfiguracijama sa Windows 10 operativnim sistemom, mada niko normalan i onako ne koristi to đubre.

Delić atmosfere koji je krasio Syndicate prisutan je i u ovoj igri, ali dobro poznatom i zaraznom gameplayu nema ni traga, ni glasa. Ljudima iz 5 Lives studija stvarno treba odati priznanje propraćeno silovitim udarcima korbačem jer su uspeli da dobru premisu i funkcionalnu mehaniku originala transformišu u amalgam čiste dosade. Gotovo sve u Satellite Reignu deluje generički, kao pravi tezgarski posao bez srca i duše pred kojim će i najveći nostalgičar-entuzijasta utonuti u dubok san. S obzirom na nepotrebnu i isforsiranu kompleksnost određenih elemenata igre koju ne prati adekvatna motivacija za daljim napredovanjem (izuzev možda istraživanja novih tipova oružja) i jednolične misije koje se mahom sastoje od infiltracije u objekat, otimačine i manje ili više uspešne evakuacije, Satellite Reign vredi instalirati jedino u svrhu sticanja saznanja kako moderni Syndicate ne treba da izgleda jer je neupotrebljiv na duže staze.

Jan ČMELIK