Period prelaska devetnaestog u dvadeseti vek, kada zapadni svet odiše optimizmom nosi naziv La Belle Époque. Uživa se u ekonomskom prosperitetu, Pariz je krcat umetnicima koji stvaraju li stvaraju, a bogati zgubidani sa svih strana opsedaju Bliski istok i Afriku u potrazi za velikim otkrićima. Među njima je, može biti, i poneki školovani arheolog, geograf ili istoričar, ali ovo nije priča o njima. Naši junaci su pripadnici šarenolike skupine od dvadeset živopisnih likova. Neki od njih izgledaju kao tehnološki viškovi sa prestižnih evropskih fakulteta, drugi liče na prekaljene i beskrupulozne avanturiste, a treći izgledaju kao da su pobegli iz cirkusa. Njihov cilj? Otisnuti se u svet, obići drevna mesta misterija i tajni, i ovenčati se slavom za sva vremena. Zavirićemo u dnevnik jednog od ovih putnika...

Osmi je dan naših putešestvija. Mađarskim šumama kao da kraja nema. Imamo namirnica za samo još dva čvora na mapi, nismo obišli dovoljno mesta koja bi nam donela još para, slave i naučnih otkrića, a tvrđava sa alhemičarskom laboratorijom još je daleko.

Deveti dan. Ulećemo u raspravu sa grupom mađarskih baba. Babe nas sumnjičavo gledaju ispod oka: delujemo im kao slabići nesposobni da se uhvate u koštac sa Zveri koja luta šumom. Razmišljamo da ih ubedimo lepim rečima: svaki napad može da se pretvori u kompliment. Nastupamo nonšalantno i prijateljski: „Gospođo, ta marama vam stoji izuzetno, stvarno ističe sjaj vaših...” Ne stižem ni da završim rečenicu, a baba već pujda kera i puni tandžaru. Vidimo da od suptilnog pristupa ovde nema ništa: mađarske šume su, kako nas uči istorija a potvrđuje praksa, očigledno pune prekaljenih baba koje se daju impresionirati samo sirovom silom. Ništa zato, u našem timu se nalazi i Ivan, Rus nežnog srca ali teške ruke. Sa taktike prijatnih razgovora i razmene komplimenata prelazimo na taktiku šamara. Vidi se da smo ostavili pozitivan utisak, i babe nam daju informacije o lokaciji blaga na mapi.

Deseti dan. Namirnice su istrošene, a Ivan me čudno gleda: nadam se da ga gladovanje neće nagnati na neki nepromišljeni potez.

Konačno stižemo do laboratorije. Karakteristike jednog člana naše ekspedicije vidno su oslabljene, ali se nadamo da nas to neće sprečiti da isprašimo grupu kultista, čuvara tvrđave. Statistika kaže da spor možemo rešiti na tri različita načina (prijateljskim ćaskanjem, silom ili lukavstvom), ali da će nam samo lukavstvo ovde doneti bonuse. Manipulacija umova naša je specijalnost, pa prelazimo na uvrede koje će kultiste izbaciti iz takta, povrediti im osećanja, i ostaviti ih uplakane da lamentiraju nad svojom tužnom sudbinom... Kakve naivčine.

„Uvaženi istraživači” su, dakle, potezna strategija, ali sa neočekivanim obrtom. Standardni obrazac ovakvih igara koji prati „kamen, papir, makaze” filozofiju ovde ne važi. Na početku igre opremate ekspediciju koja se sastoji od (samo) tri člana. Postoje četiri klase (naučnik, izviđač, borac i govornik), u svakoj klasi možemo da se opredelimo između pet individua, a svaka od njih poseduje sekundarne sposobnosti (taktičari, diplomate, arheolozi, slatkorečivi prevaranti...) Biranje ekipe koja pokriva veći deo situacija je preporučljivo, ali ne i presudno za dobar ishod ekspedicije: ako vam je baš zapelo, možete povesti tri naučnika (i posmatrati kako se tociljaju niz padine jer nisu atlete, ili neslavno propadaju u pregovorima jer nemaju pregovaračkih sposobnosti). Na drugoj strani, dominiraćete u svakoj situaciji koja bude zahtevala stručnost i naučnu potkovanost. Spomenute situacije javljaju se kao „slučajni događaji” na koje nailazite šetajući po mapi, urnebesno su smešne, i dosta podsećaju na izvlačenje kartica u nekoj stonoj igri. Duhovitost je karakteristika i sukoba, odnosno „susreta”, kako ih igra zove.

Pristup koji ćete primeniti pri sukobu pre svega zavisi od prirode samih protivnika. Nasilje će samo ojačati lepo vaspitane, njanjave engleske arheologe u kratkim pantalonicama, ili kaluđerice u manastiru, ali zato uvek možete da prijateljski proćaskate, obrukate ih uvredama, ili uplašite pretnjama. Isto tako, teško da će demoni iz mitske Šangri La zemlje reagovati na bilo šta osim na grubu silu ili tešku lukavštinu.

Nakon što obiđete mapu trudeći se da sakupite što više materijala koji će vam podići rejting u istraživačkim krugovima, vraćate se u bazu u Londonu gde vas očekuje opremanje sledeće ekspedicije. Gostovanje po univerzitetima donosi različite bonuse, stečeni poeni troše se na raznorazne olakšice, novac ulažete u opremu koja će podići borbeni rejting tima... Prava je šteta što je broj ekspedicija ograničen, pa ne stignete ni da se razmahnete a već je kraj (a samo što ste počeli da „budžite” karakteristike članova ekipe, pretvarajući ih u mašine za istraživanje prema kojima su i pripadnici National Geographic društva teški amateri). Na kraju se sabiraju sakupljeni bodovi i određuje vaš rejting u odnosu na druge ekspedicije, a pre svega u odnosu na vašeg glavnog konkurenta, uobraženog francuskog nikogovića. I to je to – kraj igre, nakon čega vam samo preostaje da sve probate ispočetka, uz nadu da ćete naletati na drugačije situacije na mapi (koje jesu raznovrsne i mnogobrojne, ali nisu neograničene).

Iako partije traju relativno kratko, nove su uvek zanimljive jer se svetovi iznova generišu. Sadržajno, Renowned Explorers su dovoljno bogati za igru ovog tipa, ali ne i za igru ovog stepena imerzije. Novi svetovi, protivnici i (obavezno!) urnebesne situacije u koje ulećemo na mapi bili bi više nego dobrodošli...

Miša MITRANOVIĆ