Hrabar, eksperimentalan, ali jalov i pomalo prazan – to je bio Destiny pre godinu dana. Masivna ljuštura od igre u međuvremenu je popunjena sadržajem koji su donele dve manje ekspanzije, što je ublažilo početni „mehzor” utisak i igru učinilo relativno popularnim izborom u svetu konzolnog multiplayera. Koliko popularnim, to ne zna ni radnik ni inteligencija, jer Activision odbija da obelodani podatke o prodaji i broju aktivnih igrača. U svetu konzola transparencije nema. Na PC-ju, recimo, u okviru Steam klijenta uvek možete da vidite koliko ljudi u određenom trenutku igra neku igru.

Pretpostavićemo da je Destiny popularan, ali ni izbliza onoliko koliko bi htele Excell tabele neke direktorske kabale/ergele. The Taken King, verovatno zbog toga, pravi nekoliko radikalnih rezova i ispravki i donosi tonu svežih momenata. Količina novina odražava se i na cenu: 40 evra/dolara je duplo više od cene prethodnih ekspanzija, na šta su fanovi reagovali sa grumble, ali su morali da plate da bi ostali u toku s drugim igračima. U normalnim single/multiplayer pucačinama kao što je Call of Duty komotno možete ignorisati DLC-ove, dok vas ovde to ostavlja na praznoj livadi uz zvuke zrikavaca.

Prva stvar koja pada u oči (uši?) jeste odsustvo Tiriona Lanistera. Glas vašem malom Ghost pratiocu sada daje Nolan Nort, koji to radi na znatno bolji način nego imp kome su osvojeni Emiji malo udarili u glavu te je naraciju u igri odradio preko svog omiljenog dela tela. Da, i meni zvuči neverovatno da manjak Pitera Dinklidža igri daje bolji šmek, ali tako je... Single-player misije su začinjene sa mnogo više naracije i dijaloga, uz veliki broj filmića između njih, u kojima do izražaja dolazi i ostatak glumačke ekipe. Lens Redik (visoki crnac s fantastičnim glasom koji igra u svakoj drugoj seriji), a pogotovo Nejtan Filion („Firefly”, „Castle”...) više nisu statične lutke od kojih kupujete gear u bazi, već aktivni učesnici naracije kojih ćete se naslušati za sve pare. Inače, kampanja ekspanzije je vezana za famoznog Oryxa, oca Crote, glavnog negativca u prvoj „sezoni” Destinyja, koga ste likvidirali ukoliko ste učestvovali u raidovima. Oryx je nova, do sada najjača pretnja jedinoj preostaloj enklavi slobode u poznatom svemiru, ali šta je to za naše gardijane koji je kupaju u Travellerovom svetlu... Kampanjske misije su znatno bolje i teže od onih iz originala, a lokacije su arhitektonski kompleksnije. Jedina stvar koja malo smeta u novom uređenju enterijera jesu deonice u kojima iznad provalije skačete s platforme na platformu. Brak prvog lica i skakanja po platformama uvek se svodi na svađe, razočarano kukanje, viklere, majice bez rukava i kiseli kupus u straćari bez grejanja.

Koncepcijskih i sadržajnih novina zaista je mnogo. Level cap koji se dostiže putem iskustva podignut je na 40, uz redizajnirani sistem po kojem funkcioniše light, faktor koji vam omogućava da podignete nivo van tog limita. Umesto fiksne vrednosti na svakom komadu oružja i opreme, stepen „svetla” sada se izračunava kao prosek svih vrednosti koje on ima (defence i int/str/disc), što, pored ostalog, loše kompromise s opremom ostavlja u prošlosti. U inventaru vašeg avatara sad imate dva nova slota, Ghost shell i klasni predmet, koji leveluju po istom principu kao ostatak opreme. I kozmetički „klasni oklopi” (cloak/scarf/pattern) sada daju bonus na defence i druge vrednosti i više ih nećete birati samo iz estetskih razloga.

Svaka klasa sada ima novu potklasu: Titan je dobio Sunbreakera, Warlock Stormcallera, a Hunter Nightstalkera. Svaka potklasa ima nove specijalne napade i alternativne napadačko-odbrambene karakteristike, što će najvećeg efekta imati u PVP-u. Sunbreaker, recimo, umesto energetske barijere ili AoE napada koji su obeležja Defender i Striker potklasa Titana, sada ima vatreni čekić koji baca kao Tor, koji naprosto mrvi sve u šta udari. Nove potklase su, dakle, masivno overpowered i sasvim je realno očekivati neki budući nerf.

Pored single-player kampanje, u igru je ubačen solidan broj novih strike misija, kao i jedan novi raid u kojem ćete se makljati s Oryxom i njegovim poručnicima, jerbo ste ga na kraju single-playera samo onesposobili, ne i ubili. Destiny raidovi su i dalje jedini pravi „endgame” u igri, koja vam, nažalost, ni sada ne omogućava nikakav matchmaking, već vas ostavlja da se sami snalazite. Dakle, ukoliko nemate pet prijatelja koji aktivno igraju Destiny, partnere i dalje morate da tražite preko specijalizovanih sajtova za spajanje partnera u stilu Ešli Medisona. Stara mudrost iz World of Warcrafta kaže da i bijedni casual koji ima sat-dva slobodnog vremena dnevno želi da oseti raidovanje (bez mnogo nepotrebnog cimanja) jer samo tako neće imati osećaj da je uskraćen za sadržaj koji igra nudi. U suprotnom, taj casual će relativno brzo okačiti pušku o klin i preći na neku drugu igru, što iz nekog razloga Activision i Bungie ne kapiraju.

Verziju za PC ponovo niko ne pominje, tako da verujem je svima već neko vreme jasno da od toga nema ništa, što je u kontekstu poboljšanja koja je uveo The Taken King pomalo šteta. Destiny, kao vrlo specifični mutant pucačine i MMO elemenata, ne liči ni na šta drugo na tržištu te je realno bezveze što je PC publika ostala prikraćena za zarazni grind opreme koji jede slobodno vreme kao što flesh eating bakterija jede flesh.

Miodrag KUZMANOVIĆ