Baš kada smo mislili da na temu shoot ’em up igara više nema šta da se kaže, da je žanr istrošen i inovacijama nema mesta, kreativni tim koji se krije iza imena Asteroid Base nas je uverio u suprotno i gotovo izvrnuo ceo koncept naglavačke. Sladunjava pričica kaže da su u dalekoj budućnosti naučnici stvorili mašinu koja je u stanju da upregne najjaču silu u univerzumu – snagu ljubavi (znam, i meni se pritrčalo u klozet kad sam to pročitao). Uz pomoć reaktora koji su nazvali Ardor, cvikeraši su se otisnuli u svemirsko prostranstvo i ujedinili sva živa bića u galaksiji. Ne lezi vraže, jednog dana je došlo do greške u Ardoru (mora da ga je pogonio Windows 10) nakon čega je eksplodirao i stvorio dimenzioni procep iz kog je iskočila zla vojska anti-ljubavi, rešena da uništi sve što je nežno, lepo i lepršavo. Međutim, kako će dugouhi doktor Hopsi-Flopsi da vas obavesti po završetku simpatičnog uvoda, prototip „ljubavnog” svemirskog broda je nekim čudom ostao netaknut, te je na vama da izvadite kestenje iz vatre, skupite delove reaktora i svetu vratite ljubav (predlažem uredništvu da uz ovaj broj umesto poklon-kafe ide kesica bikarbone sode).

Lovers in a Dangerous Spacetime standardnu shmup formulu usložnjava na više načina. Pre svega, brodom upravljaju dva lika i kreću se slobodno kroz njegovu unutrašnjost što samo po sebi predstavlja minijaturnu platfomsku igru. Kao što se naslućuje, igra je predviđena za dva igrača, a ukoliko ste se posvađali sa celim svetom i niste u prilici da nađete društvo s kojim biste podelili užitak napucavanja vasionskih karakondžula, ulogu „onog drugog” preuzeće AI u vidu mačeta ili kučeta. Sam brod sadrži nekoliko pod-stanica: četiri topa, kormilo, automatski top koji služi kao „specijalka”, rotacioni štit i navigacioni terminal (narodski rečeno – mapa). U svakom trenutku igrači mogu da zaposednu samo po jednu stanicu pa su raspodela odgovornosti i pravovremeno reagovanje esencijalni. Još jedna bitna razlika u odnosu na srodne igre ogleda se u slobodi istraživanja nivoa, koji se sa svakom novom partijom iznova generišu po random principu, umesto zacrtane jednosmerne putanje. Cilj većine nivoa je oslobađanje određene količine svemirskih zečeva čime se otključava prolaz ka novim izazovima, a da sve ne bi prebrzo dosadilo s vremena na vreme među-nivoi se premeštaju na stacionarni ekran na kome branite brod od najezde protivnika.

Akvizicija kosmičkih zeki otvara i više iskustvene nivoe koji donose veće mogućnosti za nadogradnju postojećeg, kao i potpuno nove modele brodova: „Banana split”, recimo, ima veću količinu energije od osnovnog modela, ali su igrači u njemu razdvojeni zidom, dok je „Žele rolnica” otporna na sudar sa kosmičkim preprekama i konstanto se rotira oko svoje ose. Razbijanjem kontejnera sa upitnikom skupljaju se dragulji koji se po želji ugrađuju u neku od pod-stanica: na primer, power dragulj zakačen na top povećava njegovu razornu moć, beam ga praktično pretvara u railgun, metalni u sprezi sa rotacionom topom dodaje cirkularnu testeru, a zakačen na štit povećava otpornost, ali usporava njegovo okretanje. Presađivanje apgrejda sa jednog dela broda na drugi je moguće samo uz pomoć francuskog ključa. Napretkom kroz igru otvara se i mogućnost ugrađivanja više dragulja u pojedinačne sisteme, što stvara priliku za razne kombinacije.

AI funkcioniše besprekorno u slučaju da igrate solo (čak se čini da na neki način i vara jer gađa mete van vidika), ali se lako dešava da se igrač izgubi u istovremenom upravljanju svojim likom i izdavanjem naređenja CPU kompanjonu, pa ovaj mod nikako neće odgovarati osobama koje nisu sposobne za multitasking. Naravno, režim za jednog igrača je tu samo reda radi jer tek kada imate živog saborca pored sebe igra pokazuje svoj pravi sjaj. Sve je zasnovano na saradnji i za razliku od većine kooperativnih igara sebičluk ne prolazi – ako jedan od članova tima zakaže, oboje ispaštaju. Gamepad se preporučuje i usamljenim igračima, a pogotovo u režimu za dvoje, mada će i u co-op modu igra funkcionisati sa tastaturom pod uslovom da imate male prste i tastaturu veličine daske za peglanje. Slučajni prolaznici koji su se zatekli iza mog ekrana rekli su da igra izgleda „k’o bombona”, što adekvatno opisuje festival šarene neonske grafike. Sa vizuelne strane igra predstavlja pravo savršenstvo u malom, letenje kroz šećernu vunu, maksimalno utegnuto, dopadljivo i vrhunski animirano iskustvo sa mnoštvom pokretnih detalja koji plene svojim izgledom, a istovremeno ne odvlače pažnju od akcije. Isto se ne može reći za napadnu muziku koja baš i nije pravi sastojak za ovakvu šećerlemu od igre, mada glasovi i zvučni efekti svojom šašavošću ublažavaju agresivne tonove. Čim se približite zečjem kavezu, znaćete bez greške da je tu negde iza ćoška čak i bez konsultovanja mape, zbog karakterističnog (i neodoljivo simpatičnog, ma koliko to pogrešno zvučalo) zapomaganja.

Loversima se malo toga može zameriti i jedina mana koja bode oči je potpuni izostanak online modova, mada se autorima može progledati kroz prste jer su i sami priznali da nisu imali dovoljno sredstava za implementaciju net koda, te su se radije usredsredili na brušenje klasičnog co-opa u čemu su i te kako uspeli. Ovaj naslov je idealan za kooperativno igranje između ostalog i zbog toga što ne postoji šansa da se naljutite na saigrača kada zabrlja jer njegov (ili njen) ingame avatar izgleda preslatko. Ipak, ne dajte da vas njena blesavost zavara jer je igra, bar na podrazumevanom nivou težine, nemilosrdna i kasniji nivoi zahtevaju nadljudsku koordinaciju između saigrača. Igranje Loversa kod mene je izazvalo neutoljivu glad za kandiranim voćem, a nikada ga nisam voleo.

Jan ČMELIK