U kontekstu brutalnog forsiranja igračke podloge od strane svakog drugog developera na planeti, postapokaliptičnost je postala novi Drugi svetski rat. Svako bi hteo da se bavi mutantima, spaljenom zemljom, ostacima tehnologije starog sveta i dramatikom survivalizma u nemogućim okolnostima. No, da bi neki probisvet ličio na Maksa Rokatanskog, nije dovoljno da mesec dana izbegava sapun i da navuče crnu kožnu jaknu bez jednog rukava – potrebno je da ima supstancu i šlif.

Akrobacije kojima Skyshine’s BEDLAM pokušava da dokaže da je igra koja ima šlif i supstancu jesu dirljive, ali su nadasve neefikasne. Na prvi pogled, sve je tu: odlična vizuelna estetika kupiće vas trenutno, a surovi roguelike karakter gejmpleja nateraće vas da defecirate cigle, u najpozitivnijem smislu težine koja motiviše. Nakon dva sata shvatićete da je početna čar obična opsena i da jedva čekate da se sastanak naslepo završi, da igru stavite u taksi, poljubite u obraz i obećate da ćete se javiti koliko sutra, koliko malo sutra...

Skyshine’s BEDLAM je taktički roguelike čiji autori žarko žele da ga kritika i igrači shvate kao postapokaliptični derivat FTL-a. Priča o avanturistima koji u masivnom mothership vozilu beže iz prenaseljenog megalopolisa i prelaze prostrani wasteland u potrazi za obećanom zemljom podseća na hibrid „Sudije Dreda” i Starog zaveta. Između vas i mističnog „Aztec cityja” stoji spaljena zemlja po kojoj plaze mutanti, bande, pobunjeni roboti i svaki drugi postapokaliptični kliše koji može da se zamisli.

Sličnost sa FTL-om ogleda se u sistemu kretanja od tačke do tačke na mapi i iznenađenjima koja vam pruža svaka etapa na mučnom putovanju, kao i u resursnoj mehanici oko koje se vrti opstanak vaše ekspedicije. Vaše vozilo troši naftu, a njegovi putnici meso, a ti resursi ubrzano opadaju sa svakim pređenim kilometrom. Dopunjavate ih na nekoliko načina: borbom s agresivnim stanovnicima wastelanda, trgovinom s manje agresivnim domorocima, nalaženjem resursnih depoa ili rešavanjem popularnih mini-avanturističkih situacija sa 50:50 ishodom kakvih je FTL bio prepun.

Ovaj takoreći „strateški” segment vašeg poduhvata dopunjen je taktičkom komponentom u kojoj se na izometrijskoj mapi šibate s mutantima, kiborzima, maroderima, robotima ili nekim od mini-bossova kojih je wasteland prepun. Pored hiljadu i kusur anonimnih putnika koji funkcionišu kao običan potrošni resurs, u vašem masivnom dozer vozilu imate i posadu avanturista i probisveta s imenom, prezimenom i biografijom koje ćete usmeravati u taktičkom maniru koji kopira elemente novog XCOM-a i Banner Sagae, na čijem engineu je igra zapravo zasnovana. Postoje četiri klase operativaca – snajperista, tenk sa štitom, revolveraš i sačmarista – i za svaku od njih važe drugačije vrednosti u sferi dometa kretanja po potezu i pravila za otvaranje vatre. Nažalost, borbeni sistem je u potpunosti upropašćen fiksnim ograničavanjem na dve akcije po potezu za obe strane – nema inicijative, nema varijabli u zavisnosti od klase, veštine i levela. Bez obzira na sastav vaših ili protivničkih trupa, u svakom potezu možete preduzeti dva kretanja, dva napada ili jedan napad i jedno kretanje, i to ne po jedinici, već ukupno. Ovaj sistem ne dozvoljava nikakve posebne taktičke bravure niti borbu s planom, pre svega zbog nasumičnog spawna vas i vaših protivnika na borbenoj mapi. Prvih nekoliko poteza obično će se svesti na sklanjanje ranjivih snajperista na sigurno, a njihova 2 HP-a jednim napadom može da skine svaki, pa i najslabiji protivnik. Taktičke borbe su stoga nasumične i teške iz pogrešnog razloga: umesto zbog lukavog protivnika, gubićete usled glupo rešene mehanike i RNG-a. Ovo je, dakle, igra u kojoj je svaki poraz smaranje i kazna, a ne prilika za učenje na greškama, kao u slučaju FTL-a. Jedina, makar teorijska sistemska protivteža nerviranju jeste mogućnost za aktivaciju specijalnog oružja i sistema sa dozera, što varira od nuklearki do dopunjavanja HP-a jedinicama i čime donekle možete sanirati nepovoljnu situaciju. Nažalost, svaka od tih specijalki troši dragocene baterije koje se takođe koriste za apgrejd dozera (manja potrošnja nafte i mesa, brži oporavak ranjenih operativaca...), tako da ih nikada nećete imati dovoljno.

Stvar koju drugi igrači nepravedno zameraju igri jeste obračun s finalnim bossom koga morate pobediti četiri puta da biste stavili tačku na kampanju. Iako se radi o blatantnoj kopiji ideje iz FTL-a, smatram da je king Viscera x4 jedan od retkih dobro rešenih elemenata igre. Fajtovi s njim i njegovim minionsima su skriptovani, bez neugodnih iznenađenja zbog automatskog plasmana trupa, a težina sasvim odgovarajuća u smislu da je realno očekivati da igrač ima pristojan broj „izlevelovanih” komandosa pri kraju kampanje.

Mladi i neiskusni autori igre Skyshine’s BEDLAM napravili su kombinaciju sličnih grešaka kao i developer koji je radio Convoy kojem je takođe to bila prva komercijalna igra. Bili su toliko uvereni u dominaciju svojih ideja i ponosni na postapokaliptičnu estetiku koju su kreirali da nisu dovoljno razmislili o gejmpleju, a pogotovo o ravnoteži izazova i nagrade oko koje se sve lomi. Više sreće sledeći put, mladi mutanti. Vaša postnuklearna srca su iskrena, a veština u prstima doći će vežbom.

Miodrag KUZMANOVIĆ